U dostojno vreme za šetnju. Onda kada se približio smiraj dana. Ona je prošetala da isprati dan i dočeka mirnu noć. I pri samom početku šetnje, desilo joj se baš ono što nikako nije očekivala, ali je isto tako nije uopšte začudilo. U već tihoj ulici, sa slabim uličnim osvetljenjem, začulo se lepršanje. Blago je okrenula glavu na levo. Imala je šta da vidi. Ka njoj je leteo susret sa velikom kutijom. Lagano se pomerila tri koraka u desno i dva u nazad. Kutija je pala na metar i po od nje. A ona je samo stajala i gledala nepomičnu kutiju na zemlji. Videla je da je kutija nova. Ali je ležala nepomično, baš kao što je i ona stajala skoro ceo minut. Posle tog čovečanstvenog minuta primetila je da je prošla skoro čitava večnost. A zatim se trgla iz magije trenutka i povikala: ''Nazad u svoju seljanu, nevaspitana malograđanštino!'' Nije bila sigurna zašto i ko je ustvari to i povikao. I taman kada je počela otplitati misli, začuo se odgovor: ''Imaš (sa šuštećim š) ti neki problem?'' Cenila je da je došao, taj neartikulisani, zvuk sa četvrtog ili petog sprata. ''Očigledno je da ga ti imaš'' - odgovorila je i otišla.
U toku šetnje vetar joj je pokušavao razbistriti misli. Ali njene su misli sledile svoj tok, pa je i ona posustala u kroćenju istih. Navodile su je na to da daje izgovore za situaciju. Izgovore koji su govorili i o njoj samoj. Jedan od izgovora, koji je i preovladavao po jačini, je bio da je to telo čistilo kuću i zatim da ''olakša'' izbacivanje smeća silazeći stepenicama. I naravno, da će zatim sići dole i baciti to u kontejner.
Vratila se istim putem iz šetnje i dobila je odgovor od izgovora koji joj se motao po glavi. ''O, kako si naivna!'' Kutija je i dalje ležala nepomično. Ali se uverila da u jednom nikako nije pogrešila. Počelo je čišćenje!
