27 октобар 2007

Uno de mis mundos felices Nº 1


- Producción anual de armas pequeñas: 640 millones

- Existen actualmente dos empresas en España que fabrican bombas de racimo

- En España desde 08. julio 2008. se prohíbe la fabricación de bombas de racimo y se prevé la destrucción de 5 mil piezas de las mismas

- Hasta 200 bombas salen de una bomba de racimo

- Cada día dos personas son heridas por bombas de racimo

- Numero de asesinados con armas de fuego anual: Alemania – 381, Estados Unidos – 11.127, Inglaterra – 68, etc.


Sobre este tema existen mucho más datos y mucho más exactos de los que yo dispongo.


Esto es solo una pequeña parte del mundo en el que vivimos. Estos datos dicen suficiente para que podamos comprender el mundo del materialismo, como el dinero que promueve este mundo y en que manera, y algo muy importante: en que manos se encuentra. Y cuando sepamos estos datos (hechos) deberíamos levantarnos y luchar. Las armas nunca han traído nada bueno. La mayoría de los que saben esto, estoy segura, no quiere degustar este sabor amargo. Por otro lado están los que sonríen, mientras se llenan sus bolsillos.


Nací en 44º40’ de longitud y 20º28’ de latitud de nuestro planeta Tierra. En el año 1986 tenia el honor de vivir en la ciudad mas segura del mundo. Luego, empezaron los años del hambre, las bombas, las guerras entre republicas, la expansión de la mafia, las matanzas, las armas en las calles y el riesgo diario reflejado de cualquier manera. El bombardeo era inevitable... ¿Son victimas los que perdieron la vida o nosotros que seguimos inmersos en el hedor de los poderosos?


De alguna manera me siento como perdedora, pero de otra manera me siento como campeona parcial. Soy perdedora con miles de cicatrices y memorias tristes. En cualquier caso soy campeona – no cedo. Hay mucha gente que se ha visto obligada a ceder; no podían luchar contra los ¨ grandes poderes ¨. No podían decir ¨ No ¨ a las armas y a los juegos ajenos. Ellos mismos estaban en estos juegos. Esta muy claro que no podían ganar nada con las guerras. Han perdido casi todo, la mayoría, todo. Perder la razón (el humanismo) o la vida significa, supongo, perder todo.


Hermanos y hermanas, todos vosotros que sentisteis y todavía sentís el mismo olor alrededor de vosotros, deberíais ser fuertes y luchadores, para que podemos acercarnos juntos a un mundo sin armas, tanto cuanto podamos a un mundo feliz y a un mundo de libertad. Al principio deberíais luchar contra esta cosa que todos llevamos en nosotros de alguna manera. El arma que es más difícil de exterminar es el egoísmo podrido.


¡Viva la Libertad!

24 август 2007

Bilbao, Baskija

-->
Bilbo, Euskadi


-->
Preko Burgosa do Bilbao, 395 km puta ka severu. Prava promena pejzaža – preko polja pravo u brda, pa sve do mora! 
Bilbao – Industrijski grad ušuškan u prelepe pejzaže Viskaje. Fiestas de Bilbao; svirke i žurka na ulicama; poznata žurka od nekoliko dana; visoke peći; kišoviti dani u sred augusta; Ria (reka u kojoj se mešaju slatka i slana voda) de Bilbao; riblji mutanti u istoj; Casco Viejo (stari i najpoznatiji deo grada) i odličan provod su bili zagarantovani.
Euskadi (na baskijskom jeziku Baskija) ili na kasteljanskom (tj. španskom) País Vasco je mesto na ovom svetu sa veoma zanimljivom istorijom, jezikom, kulturom i mnogobrojnim tradicijama i mitologijom. Glavni grad ove Autonomne pokrajine je Bilbao. Baskija se deli na više oblasti, koje obuhvataju i oblasti Francuske. Sledeće oblasti se nalaze u Španiji, tj. na Iberijskom poluostrvu: 1. Araba – Alava (glavni grad: Gasteiz – Vitoria); 2. Bizkaia – Viscaya (glavni grad: Bilbo – Bilbao); 3. Guipuzkoa – Guipúzcoa (glavni grad: Donosti – San Sebastian); 4. Be Nafarroa – Navarra (glavni grad: Iruña – Pamplona), i naravno ostale informacije ako ste baš zainteresovani pronadjite na netu. :)










mapa






















San Juan de Gaztelugatxe – San Huan de Gastelugaće i Bermeo.

U svakom slučaju, veoma je preporučljivo za videti i doživeti, pa i živeti Baskiju.

05 јул 2007

Мадрид, 09. фебруар 2007.


Заправо све ово пишем у јулу, али како сам била превише окупирана неким другим стварима и емоцијама нисам била никако спремна нити жељна писања.

Датум који је исписан горе је онај датум када сам и посетила овај музеј или сва она места која ћете видети у следећим писанијама (са наравно другим датумима).

У музеју се налази стална поставка разних и многобројних оригиналних фигурица, оруђа, оружја, одеће, обуће, тотема, типија, кануа, накита итд., из свих крајева јужног, централног и северног „црвеног“ континента. Искрено, све је то један велики лоповлук и мислим да поставка треба да буде привремена и све да се врати коме припада. Али пошто живимо у свету лопова, мафије и похлепе, вероватно ће свет ставити супер-лепак на сва уста која желе да говоре. Да ли смо се већ помирили са тим да велика супер-сила и ратна машинерија одузима оно што им се прохте и згрће паре на туђој муци? Ја нисам! И, надам се, да ћу једног дана покренути праве људе и да ће наша „сила“ бити најслађа и најразумнија свим хуманистима овог света.

До тада, ја нећу чекати, већ ћу се бацити на посао и пропагирати мир и правду. Још увек, не могу мирно да спавам.


















Преко зиме, Тарахумари живе наги у планинама које су непроходне од снега, пркосећи свим медицинским теоријама. Комунизам постоји међу њима у облику спонтаног осећаја солидарности. Може се чинити невероватним, али Тарахума Индијанци живе као да су већ одавно мртви. Они не виде стварност и црпу магичну снагу из презира који имају према цивилизацији. Неки пут оду до града, гоњени непознатом жељом за покретом, да виде, како они кажу, како је то тамо са онима који су погрешни. За њих, живети у граду значи бити погрешан. Antonin Artaud >The Peyote Dance< (Rasa izgubljenih ljudi)“ Из књиге Милана Оклопџића: „Метро



05.07.07.