3. - NAŠ STAV
U nastavku ćemo definisati
zbor, jedan nezavisni kolektiv koji se bori na svoj način za oslobođenje
životinja. Smatramo potrebnim da komentarišemo, između ostalog, naše viđenje
problema, motive koji nas guraju da dovršimo različite akcije, i metodologiju
koju sprovodimo, da bi se kasnije usmerili na različite poteškoće na koje smo
nailazili u svakodnevnici kao kolektiv, kao i naša lična ograničenja u momentu
sprovođenja ove borbe.
Kako vidimo problem
eksploatacije životinja?
Problem eksploatacije
životinja je veoma ozbiljan na celoj planeti, iako nije živ kao takav. To je
nešto što se nalazi kao nešto normalno, uprkos tako razornim posledicama.
Koristimo životinje kao
naše, jednostavno druge vrste, za sve: da se hranimo, oblačimo, da bi rešili
problema koji utiču samo na nas (koristeći ih za stražare, vodiče, za
eksperimente…), itd.
Sve počinje od malena;
preko obrazovanja/indoktrinacije uče nas da krava živi na farmi i služi za
davanje mleka, kokoška za davanje jaja i svinja da bi dala šunku. Tipične
knjige za decu nas navode da spojimo sa strelicom životinju sa proizvodom koji
dobijamo njegovom eksploatacijom i smrću.
Odavde, naše viđenje
životinja se sužava na ono da smo superiorniji u odnosu na njih, ovde su da bi
nam služili i možemo ih koristiti za naše hireve. Naravno, nikada nas ne uče
kako loše žive kokoške na farmama ili kako odseku vrat jednoj svinji dok visi
naglavačke na jednoj nozi. Ovo se našminka slikama kako se jedna krava smeje i
daje nam sir sa zadovoljstvom, krave koje pasu srećne na brik ambalažama mleka,
svinje sa naočarima, šeširom i štapom smejući se na etiketi jedne svinjske
noge, itd. I sve se to radi na periferiji gradova gde niko ne može videti niti
čuti.
Za ljude, bilo bi mnogo
teže živeti na takav način gde bi videli i razumeli bi direktne efekte ovog
konzumizma. Kapitalizam je eleminisao potrošaču procese proizvodnje. Resultat,
niko se ne oseća odgovornim da plati da bi ubili jednu svinju ili jednu kravu,
jer od rođenja obrazovni i kulturni sistem nam je indoktrinisao da bi se
nastavilo učvršćivanje ovog ropstva, ne pretpostavljajući našu odgovornost,
niti da preispitujemo niti ga videli kao nešto loše ili čudno. Programirani smo
da ne brinemo o ropstvu životinja.
Ovi šabloni su se već
ponavljali, i još uvek se ponavljaju, sa ropstvom ljudi.
U ljudskoj istoriji bilo je
mnogo slučajeva ropstva i dominacije, i još uvek postoji: ropstvo među ljudima,
na osnovu nasumičnih razlika kao što su boja kože, pol ili starost. Kako su ove
situacije već dobro uspostavljene u društvu i imali smo hrabrosti da ih
ostavimo za sobom, možemo preduzeti prve korake da bi skončali ropstvo kojim
zaokupljamo druge životinje.
Ovaj problem ima svoju
posebnost da ne može biti podložan borbi, ni rešen, od strane svojih žrtava. Ne
ljudske životinje ne mogu širiti glas, ne mogu se organizovati i boriti, niti
komunicirati sa ljudima koji ih porobljuju, nego je dovoljno posmatrati jednu
svinju u oči pre nego što će biti ubijena da bi videli strah koji prenosi
njegov pogled, i slušati vrisak bola koji ide potom, da bi shvatili šta se
dešava.
Smatramo da je hitno
učiniti nešto za životinje, ipak u potpunosti zavise od naše borbe za njih. To
je problem takve veličine, sa 3000 životinja ubijenih za sekundu samo za
ishranu (po statistikama organizma Ujedinjenih Nacija za Agrikulturu i Ishranu
/FAO/) bez ubrajavanja riba, ovo je najveći holokaust koji se ikada desio na
našoj planeta, i kao deo toga, neophodno je da se borimo i probamo da promenimo
to.
U našem svakodnevnom
životu, nad ostalilm životinjama vršimo svo to ugnjetavanje i dominaciju koju
toliko mrzimo i protiv koje se inače borimo.
Kao osobe koje se zalažu za
slobodu i preziru dominaciju, trebalo bi da razmislimo o našem odnosu sa drugim
životinjama. Kao što smo kritični sa mnogim drugim stvarima sa kojima se
suočavamo u životu, vreme je da se zapitamo i o ovome.
Ostale životinje su viđene
kao objekti potrošnje i vrednuju se po dobrobiti koju možemo dobiti od njih.
Prodavati i kupovati živote životinja i ljudi, kao da su knjige ili stolice, je
normalno.
Svaki od vaših života je
uključen u ovo. Vrednujemo se pošto možemo proizvesti dobrobit, kao robovi
podčinjeni autoritetu našeh šefa, i posle kao potrošači, vraćajući sistemu ono
što smo ‘zaradili’ robujući, i proizvodeći beneficije za druge, ponekad druge
robove… itd., čineći ovo da ide sve dalje.
Eksploatacija životinja
postoji pošto je rentabilna. Ostale životinje su podčinjene dominaciji, samo na
jedan direktniji način, gnusniji. One ne mogu kupovati televizore, ne mogu
uplatiti novac u banci, ne mogu da kupe kola, i najvažnija razlika je da ne
mogu da se pobune protiv sistema, pri čemu im ne treba šminkati kao ljudima da
ne bi obraćali pažnju pa i da se suprostave sistemu.
Svakodnevno su primorane da
se rađaju u kavezima, zatvorima gde im majke već dugo trpe okrutnost i
ravnodušnost, i ostavljeni su tamo da se ugoje dovoljno, da prestanu da daju
jaja, da prestanu da proizvode dovoljnu tj. rentabilnu količinu mleka. Previše
su izmoreni i izmrcvareni da bi mogli da skoče kroz vatreni obruč ili je vaša
koža previše dobra da bi je ogulili i pravili kapute od njih. Nakon toga ih
ubijaju, ili zato što im se više ne isplate žive ili da bi ih na kraju
koristili (koža, meso, itd.) pošto samo mrtvi služe.
Ukratko, ne ljudske i
ljudske životinje prolazimo kroz isto: rađamo se kao robovi, proizvodimo ono
šta beneficira sistem tokom onog što se smatra našim korisnim životom i neki
umiremo, dok drugi budu ubijeni.
Oslobodilačka borba, u
suprotnosti sa svom opresijom nad pojedincem, traži nestanak bilo kog tipa
autoriteta nad razvojem naših života da bi mogli živeti ih u slobodi, osnovni
interés svakog čoveka i životinje. Borimo se protiv dominacije koja proizilazi
iz seksizma, rasizma, fašizma, itd., i zato smatramo da ne možemo ostaviti po
strani i specizam.
Specizam je još jedan način
ostvarivanja autoriteta, dominacije, opresije i ropstva nad pojedincima sa
svojim sopstvenim interesima, osnivajući se na nasumično izabranim argumentima,
kao i pripadnosti jednoj vrsti drugačijoj od naše.Drugi proizvoljni kriterijumi
na osnovu kojih se diskriminišu pojedinci bili bi intelektualni koeficijent,
fizičke sposobnosti, starost (deca i stari ljudi), platežna moć ili stepen
kulture.
Na kraju, predlažemo borbu
da se ukine svo ropstvo i da se postigne oslobođenje životinja, ljudi i Zemlje,
stvarajući globalnu borbu protiv dominacije (iako zvuči maksimalistički, može
se materijalizovati u konkretnim praksama).
Zašto želimo oslobođenje
životinja?
Kao što smo pomenuli ranije,
smatramo da ceo kompletan okvir, koji je eksploatacija životinja, nalazi se u
potpunosti normalizovana unutar društva i kulture u kojoj živimo, i veoma je
teško pobeći od verovanja i vrednosti ovih šablona, tako da se navedeni problem
pojavljuje kao nevidljiv u našim svakodnevnim životima.
Nakon što smo definisali
naš pogled ka eksploataciji životinja, želimo oslobođenje životinja zato što:
- Sve životinje smo pojedinci sa istim
moralnim pravima i sa istim interesom da živimo. Naš interes za preživljavanjem
nije iznad ostalih životinja, i ne trebamo nametati, preko autoriteta, te naše
interese nad ostalim bićima.
- Svi posedujemo jednu lepezu
kapaciteta osećajnosti kako fizičke tako i psihičke, što nam daje osnovne
interese koji zaslužuju da se razmotre. Ovo podrazumeva interes za životom,
interes da uživamo u našim životima u slobodi, i interes da možemo to ostvariti
bez patnje (očigledno je da je nemoguće živeti bez patnje, i tačno je da patnja
ima svoju težinu u procesima učenja, ali je neosporno da, u principu, ako nam
se da izbor, uglavnom želimo da izbegnemo patnju).
- S obzirom da svaka od životinja je
pojedinac jednak ostalima, verujemo da ni jedna ne zaslužuje da bude
eksploatisana u potrazi za nekim interesima i/ili zadovoljstvima drugih, jer
opet u ovom slučaju, onaj koji ima moć je onaj koji preovlađuje i nameće se
drugima.
- Stavljamo se u kožu drugih životinja
koje se koriste, porobljuju i/ili ubijaju od strane ljudi, i ne možemo ostati
mirni skrštenih ruku. Osetimo potrebu da se organizujemo i borimo za njihovo
oslobođenje. Ovde i sada, smatramo hitnim da damo odgovor ovoj situaciji.
Jedna od osnovnih
karakteristika ljudi, je da osete empatiju, što je, staviti se na nečije mesto
i razmisliti šta osete drugi pojedinci u određenim situacijama. Tokom istorije
čovečanstva, bilo je dosta slučajeva da je ovaj kapacitet uzdrmao sistem
društvene eksploatacije. Još jednom, vreme je da se organizujemo i borimo za
to.
- Ne verujemo da su ljudska bića
superiorna nad drugim životinjama, isto kao što ne smatramo da je bilo koji
čovek iznad drugog čoveka. Za nas, problema eksploatacije životinja je jedan
više problema autoriteta, gde interesi nekih preovlađuju druge.
- Svaka životinja treba da odlučuje za
svoj život, živeći je sa autonomijom i u slobodi, bez da bude potlačena ili
kontrolisana sa ničije strane.
Razumemo dominaciju kao jedan
asimetričan odnos, gde jedan pojedinac negira drugog. Kada razumemo da smo sve
životinje iste u moralnim pravima, suprostavljanje ljudskom tlačenju znači
suprostavljanje protiv tlačenja i ostalih životinja.
- Danas, unutar našeg okruženja, održiv
je način života koji se bori protiv eksploatacije životinja koje postoje oko
nas. Postoje alternative i izbori u suprotnosti sa konzumiranjem životinja i
proizvoda životinjskog porekla, kako hrane tako i odevnih predmeta, pa tako i
načina i strategije za provođenje slobodnog vremena, a da ni jedna od ovih
oblasti ne podrazumeva njihovu efektivnost. Sve ove alternative mogu biti mnogo
razvijenije da postoji istinski društveni interes da ih ostvare.
Kako ćemo pokušati da se približimo
oslobođenju životinja?
- Kao zbor centriramo se na širenje
realnosti eksploatacije životinja i ideja antispecista, s ciljem da poboljšamo
promenu u svesti. Informacija o relacije autoriteta i moći ka ostalim
životinjama, informacije o ishrani, o zdravlju, o alternativama i neke ideje
načina borbe protiv svega toga, kritičke informacije iz jednog ugla
antispeciste, bili to razgovori, debate u kraju, nalepnice, projekcije i ostala
pomoćna sredstva.
Vidimo da je informacija
veoma važna pošto, u ovoj borbi, individualna dimenzija je od velikog značaja,
a eksploatacija životinja tako uobičajena i prisutna u našim životima. Osobne
odluke imaju veću težinu nego u drugim poljima zato što su direktnije u odnosu
sa ovim problemom. Takoreći, ako ti ne želiš jesti meso niko te ne može
naterati, ako nećeš da jašeš konja, niko te ne može naterati, i ovo je već
nešto za početak postavljanja stavova protiv ovih tipova odnosa.
- Veganizam je dobar medij da bi se
uspostavila praksa ideja antispecista i da se ostavi učestvovanje u
eksploataciji životinja. S ovim, pojasnićemo da je za nas veganizam ne samo
jedan cilj, već jedna logička posledica ideja antispecista, ali nije jedna
borba kao takva, već jedan stil života koji se uklapa i pojačava borbu za
oslobođenje životinja.
- Naš način funkcionisanja:
a. Skupštine ili zborovi:
mislimo da ne treba puno objašnjavati vezano za ovu tačku, ne sviđa nam se da
dirigujemo niti da nam diriguju, zbog toga se organizujemo kako umemo, na što
horizontalniji način, zbog principa i zato što vertikalno organizovanje može
izgledati funkcionalnije ali proizvodi dinamike i problema poprilično veće.
b. Direktna akcija:
razumljiva kao kako postupati bez posrednika. Ne ubeđujemo one sa visokih
položaja da ozakone ‘’u korist životinja’’, mislimo da je ostalo više nego
dokazano da verovati u zakone i politiku nije čak ni efikasno (osim toga što je
i odvratno). Promene se primećuju onda kada svesnost evolucionira do jedne
tačke, primeri kao što su borbe pasa ili jednostavno krijumčarenje narkoticima
nam pokazuju da zakoni ne garantuju apsolutno ništa. Dok postoji specizam, biće
zahteva za određenim proizvodima i spektaklima. Pokret za oslobođenje životinja
postupao je pokrivajući dve oblasti: ponudu, pritiskajući one koji se obogaćuju
preko eksploatacije životinja da bi prestali to da rade; i potražnja, pokušati
da se proširi jedna svesnost antispecista koja bi učinila da ljudi ostave
potraživanje proizvoda ili usluga dobijenih od eksploatacije životinja.
4. -
NEKOHERENTNOST, MITOVI, TVRDNJE, OGRANIČENJA I POTEŠKOĆE OSLOBOĐENJA ŽIVOTINJA
Da bi ušli u krajnju etapu našeg
razgovora, daćemo neke komentare o nedoslednosti, ograničenjima i poteškoćama
borbe za oslobođenje životinja. Ono što bi da postegnemo sa ovom poslednjom
tačkom jeste jedna pozitivna refleksija a i obogaćujuća. Uzimajući u obzir naše
nedoslednosti dozvoljava nam se da radimo da bih ih umanjili i takođe da se ne
predstavljamo kao najčistije ili najnevinije osobe ili superiorne nad ostalima.
Sa druge strane, poznavajući naša ograničenja pomaže nam da se ne frustriramo i
ne pravimo frustracije nikome kome ‘serviramo priču’, da smo s nogama na zemlji
i da znamo koja je naša pozicija. I bitno je gledati na poteškoće da bi se
odlučili za strategije koje su najdelotvornije i znati koji su putevi prohodni
a koji ne.
Da bi razmatrali tačke koje
smo upravo pomenuli treba krenuti od osnove da je nemoguće biti 100% dosledan u
svemu, i da je ono što nas interesuje su mogućnosti koje imamo u realnom
životu, ovde i sada, godine 2010 godine u Madridu.
Nedoslednosti
Nedoslednosti
oslobođenja životinja koje se pominju se odnose, generalno, više sa veganizmom
nego sa samom borbom za oslobođenje životinja. Unutar ove borbe prihvatamo da ima nedoslednosti, ali ne
više nego u bilo kom drugom tipu borbe. Isto tako biti anarhista i dosledan
100% je nemoguće, biti vegan i dosledan 100% takođe je nemoguće, ali u oba
slučaja napor koji se ulaže da bi se živeo život na najdosledniji mogući način
sa tvojim idejama vredi mnogo više nego sve drugo što ne dostižemo.
Nije naša namera da pravimo
listu nedoslednosti, zato što je ne smatramo korisnom i pošto će svako imati
različito mišljenje, nego bi da damo par primera da bi, oni/e koji/e hoće,
mogli/e da razmisle o ovim pitanjima i postave svoje lične doslednosti i
nedoslednosti.
Znamo, na primer, da je
nemoguće biti u potpunosti vegan, zato što količina i različitost proizvoda sa
dodacima životinjskog porekla ili onih koji su testirani na životinjama je
neizmerna i nepoznata; a još ako se uključe u definiciju ne-veganski proizvodi
koji uključuju eksploataciju ljudi, onda se zbraja veliki broj ne-veganskih
proizvoda.
Međutim, kada je jednom klasifikovana i prihvaćena ova
refleksija, vidimo da način fokusiranja nije ‘dobro, već kada lak za nameštaj
dnevne sobe može sadržati kolagen kopita krave nema smisla ostaviti jesti
meso’, nego već da se dobro zapitamo ‘koje proizvode mogu izbeći?’
Najjednostavnije i najdelotvornije da smanjimo našu ulogu u eksploataciji
životinja je izbegavati proizvode direktno u vez isa tim (meso, kožu, mleko i
mlečne proizvode, kosmetiku, jaja, zoološke vrtove ili cirkuse…) i nastaviti da
učimo i delimo znanje drugima. Ali u pitanju ‘koje proizvode mogu izbegavati?’
verujemo da trebaju biti uključeni svi koji se mogu izbeći (bez da poludimo, to
naravno) i ne samo one koji su dobijeni direktno od eksploatacije životinje;
tačnije, ako ti se sviđaju papuče i vegan si i menjaš papuče sa svakom modnom
sezonom, bez obzira što su od plastike, gume ili platna, 50 Nike proizvedene u
Kini uključuju eksploataciju životinja (ljudskih i ne-ljudskih i utiču na
životnu sredinu. I ovde vidimo jednu nedoslednost, u veganskoj potrošnji, u
‘sve može’ ako na listi nije ni jedna životinja ili ime neke poznate
laboratorije po svojoj surovosti. Mislimo da je važno dodati i koju poruku
‘smanjenje potrošnje’ u granicama u kojima je to moguće, ‘uradi sam’ i ‘lokalni
proizvodi i malo obrađeni bolje’ osnovnoj poruku izbegavanja proizvoda
životinjskog porekla.
Ovo se blisko vezuje za sa drugom nedoslednošću:
nepoštovanjem koje se u mnogim slučajevima dešava od oblasti oslobođenja
životinja do očuvanja životne sredine (i suprotno, iako se fokusiramo na ono
prvo). Veliki deo ove neprijatnosti se duguje tome da je ekologizam
antropocentrista onaj koji dominira strujom ekologista generalno i ostavlja
dosta prostora željama i u nekim slučajevima se postavlja otvoreno protiv
oslobođenja životinja, kao u slučajevima oslobođenja vidri i kontroli
egzotičnih vrsti. Ipak, jedan radikalniji i dublji ekologizam i oslobođenje
životinja mogu imati mnoge frontove zajedničke borbe protiv ljudske dominacije
i mogu raditi zajedno ukoliko se obe strane uključe. Zapravo, u drugim zemljama, naročitu u SAD,
ovo je razumljivo već godinama.
Ponekad vegani zaborave na eksploataciju ekosistema i divljih
životinja, dolazeći u situaciju da putuju avionom svake nedelje i da se brinu
samo o tome da jelo koje služe bude vegansko.
Mitovi/Iskazi
Verujemo da se mnoge izjave olako daju, kako u sektoru
oslobođenja životinja, tako od strane ljudi koji su protiv ovih ideja. Generišu
se pojednostavljeni i lažni klišei, i kada dođu do nas, osećamo da gubimo
kredibilitet i razočaravamo ljude; zbog toga ćemo dati nekoliko primera ove
vrste iskaza koje idu u prilog veganizmu:
1. ‘Spasi planetu, budi vegan’. Objektivno, životinjska
proizvodnja ima veliku odgovornost pri klimatskim promenama, kontaminaciji
atmosfere, degradaciji zemlje i vode, i smanjenju biodiverziteta. Očigledno,
smanjenjem potrošnje mesa na globalnom nivou imao bi pozitivan efekat na
okolinu, ali iz toga ako mislimo da ćemo samo time ako postanemo vegani da
spasimo planetu, zaboravljajući na kola, avione, smeće, puteve, intezivne
sadnice…, čini nam se da bi pali u neku pojednostavljenost.
Tako, interesantno je
pratiti sledeću stranicu: http://www.fao.org/home/en/ i tekst ‘Livestock’s Long
Shadow’, istog organizma, i može se skinuti u pdfu sa internet (sa sigurnošću
tvrdimo da podaci nisu ‘veganska preuveličavanja’ pošto su sakupljeni od strane
komisije stručnjaka iz svake oblasti, iako treba čitati sa kritičkim
kapacitetom, jer je ipak ovo FAO izveštaj).
2. ‘Ako bi ceo svet bio veganski završilo bi se sa problemom
gladi’ Tačno je da, u ovom trenutku, veći deo proizvodnje zrna u svetu se
posvećuje ishrani stoke (npr. 80% soje na svetu se koristi za hranu za
životinje - granule) i da, zbog osnovnog pitanja energetske konverzije, na
svakom stepeniku piramide ishrade se gubi 90% energije. Međutim, takođe je
tačno da danas postoji dovoljno hrane da se nahrani ceo svet; trenutnu glad ne
izaziva svaštojed, nego nejednaka preraspodela bogatstva. Jedan
veganski kapitalistički svet takođe bi imao bogate i siromašne. Istina je da prekomerna potrošnja mesa koja postoji u
razvijenim zemljama ima značajnu ulogu u distribuciji zrna u svetu, ali to nije
koren problema. Ako se prestane koristiti meso u SAD, onih 75-85% zrna se ne bi
slalo u Afriku; pala bi cena mnogih prehrambenih proizvoda, ali ako pođemo od
toga da se to gajenje ne isplati, jednostavno bi pala proizvodnja zrna ili bi
se koristila za druge stvari, kao što je biogorivo.
3. ‘Biti vegan je lako’. U našoj zemlji, biti vegan je veoma
lako, ali mogućnosti da se održava raznovrsna i zdrava dijeta, nisu jednake za
nekog ko nosi hranu u kancelariju ili živi okružen veganima, kao za jednog
kamiondžiju koji jede po barovima na putu između Španije i Nemačke. Može
zvučati kao glupost, ali ako tako kažemo to je zato što napor osoba da budu
svesni u najvećoj mogućoj meri mora imati vrednost sami po sebi, i ne samo
vidne rezultate ovog napora. Svaka osoba je različita i živi u drugačijim
uslovima, to ne opravdava nikako eksploataciju, već jednostavno je nešto što
treba imati u vidu i ceniti ukoliko se želi razumeti realnost u kojoj živimo.
Ograničenja
oslobođenja životinja
1.
Prvo ograničenje koje vidimo je da je
eksploatacija životinja neograničena, i zbog toga načini borbe takođe. Ovaj tip
beskonačne i beskrajne borbe u prostoru i vremenu bezvrednosti i osećaja konstantnih
poraza prati aktiviste. Sa druge strane, uvek se pojavi sumnja da li da se posveti
problemu eksploatacije životinja od korena (način na koji gledamo životinje i
kako se odnosimo prema njima) uz opasnost da se izgubimo malo u okviru više
teorijskom ili filozofskom id a ne postignemo da uradimo konkretne stvari, ili
da se usmerimo u okvir eksploatacije životinja i da se borimo protiv toga, ali…
šta?
2.
Osim malog broja vrsta koje teorijski mogu
živeti samostalno u svom prirodnom okruženju, velikom broju oslobođenih
životinja je potreban proctor namenjen njima u kome mogu živeti do kraja života
(neke od 15 do 20 godina) i osobe koje su im posvećene, i novac koji je
potreban za ishranu, lečenje, čuvanje… Ovo
je jedan veoma ograničavajući factor u momentu spašavanja/oslobođenja životinja
iz centra za eksploataciju. Ovaj problem se duguje samom načinu eksploatacije
životinja, u velikoj razmeri i neprestano: samo u Španiji se izlegne 2 miliona
pilića svakog dana (zvanični podaci Ministarstva životne sredine i ruralne sredine
i pomorstva).
3.
Veganizam
takođe ima svoja sopstvena ograničenja:
a. Nemoguće je znati sve sastojke/eksperimente svih proizvoda koji nas
okružuju:
Kao što smo na početku reći, nije moguće stvarno biti vegan. Ne poznajemo mnoge
komponente životinjskog porekla, veliki deo supstanci sa otrovnim potencijalom
su testirani na životinjama: od ulja za kola do boja u našoj sobi pa i do
pesticida za voće i povrće koje jedemo. Pokušaj da se istraže sve te supstance
koje, su u nekom momentu bile testirane ili sadrže neki sastojak životinjskog
porekla je težak i potpuno sterilan zadatak, osom što provedeno vreme na njemu
je toliko veliko da se smisao takvog istraživanja smatra prilično neizvesnim.
b. Većina veganskih proizvoda koje koristimo uključuje smrt životinja na
indirektan način:
Svi proizvodi uvijeni u plastiku, doneti sa drugih mesta bilo kojim prevoznim
sredstvom, gde su se koristili pesticidi, kojima je bila potrebna
transformacija originalnog ekosistema, gde su bila uključena ekstrakcija resursa,
trasport materija i manifaktura istih, nose za sobom uništenje ekosistema i samim
tim i smrt životinja.
c. Nije izvodljivo na globalnom nivou:
U neplodnim područjima, bez obzira da li su hladna ili topla, veganizam nije
održiv. Eskim ili Tuareg ne može biti vegeterijanac; to ne smanjuje smisao ni
kredibilitet veganizma, ali je jedno ograničenje (takođe, na Grenlandu, sa
jednim stanovnikom na svakih 40 km2, gde razvoj zborova ili skupština se ne
čini ostvarivim, i ovo nas onemogućava u organizacionom smislu).
Poteškoće oslobođenja životinja
1.
Životinje
ne mogu učestvovati u svom oslobođenju, ono što stvara pokret su osobe, koje ne
pate od ove eksploatacije na direktan način, i koje odlučuju o strategijama,
prioritetima, ciljevima i akcijama da bi se borili protiv ove eksploatacije;
samo nam ostaje da verujemo u inteligenciju, u mogućnost da se razume situacija
eksploatacije i da utvrdimo prioritete aktivista. Dobra strana ovoga je (loša
za životinje ali dobra za aktiviste) da ima toliko toga da se uradi i da je to
jedna nova borba, počeli odakle god počeli ili se fokusiramo na šta god, ako to
radimo dobro, biće nekakvih rezultata.
2.
Potrebna
je duboka promena mentaliteta i promena, u ovom smislu, života ljudi koju je
teško prihvatiti. To nije nešto što se može uraditi za dan ili nedelju dana ili
kada ti se prohte, nego treba pričati ljudima da reorganizuju svoje svakodnevne
navike (ishranu, slobodno vreme, oblačenje, kozmetičke preparate i preparate za
kućnu upotrebu). U stvarnosti, to nije tako komplikovano, nego od početka može
izazvati određeno odbacivanje.
Pozitivna strana je da svakodnevno naše odluke mogu imati jasan efekat na
eksploataciju životinja i kao i kratkoročne odluke. I to nam dodeljuje jaču
ulogu protagonista u ostalim borbama (na primer, protiv represije nad
imigrantima).
3.
Neke firme
i organizmi koji eksploatišu su veoma jaki (farmaceutska industrija, mesna
industrija ili mlečna…) i borba se pretvara u David protiv Golijata. Međutim,
bilo je i još uvek ima ‘malih’ pobeda koje pokazuju da, sa željom i
imaginacijom, David može da se bori protiv Golijata.
4.
Ovo je
jedan mlad pokred koji se rodio samo pre par dekada ili se tek rađa u nekim
zemljama, pa samim tim ljudi nepoznaju u potpunosti koje ideje i principe ima i
mora ići veoma sporo i od osnove. Dobra strana je da možemo graditi ga iako još
uvek nije izobličen zbog grešaka iz prošlosti.
5.
Unutar
samog pokreta, kao što se dešava u svim borbama, postoje kritike na različite
načine delovanja i stvaranja heroja i mitova.
Što se tiče podela ili kritika, neke su neizbežne i ne treba čupati kosu zbog
toga; ali preterani korporativizam ili slepo sledbeništvo nekih skraćenica mogu
izazvati dalje udaljavanje koje, u principu, bile su oslobađajuće.
U više slučajeva se kritikuju zbog toga organizacije, ali isto to se dešava sa
skraćenicama koje ne predstavljaju ni jednu organizaciju, kao što je skraćenica
FOŽ (ALF). Ova skraćenica je nastala kao abstraktno predstavljanje svih osoba koje,
na individualnom nivou ili u manjim grupama, odluče da se odupru nametnutim
normama u svojoj borbi za oslobođenje životinja; ALF nije ništa, to su ljudi,
anonimne osobe iza akcija; ALF su akcije. A, ponekad, desi se da se upadne u
glupost da ako se istaknu skraćenice postaju prioritetni cilj, onda kada treba
da se borimo u stvari. Skraćenice su samo jedan instrument koji, ako ne znamo da
ih koristimo, može da nas odvoji od ostalih drugova sa kojima nas, bez
presedana, akcija i ideje ujedinjuju.
Kada govorimo o mitifikaciji određenih osoba ili konkretnih borbenih grupa,
primećuju se neki problemi:
a. Osećati da neko nije u stanju da uradi određene stvari, kada su mnoge na
dohvat ruke bilo koga.
b. Osećati da neko treba da uradi određene stvari da bi bio validan u borbi,
bez da vidi da je svaka osoba validna za različite stvari i da se svi međusobno
trebamo.
c. Osećati se malim i beznačajnim pored takvih osoba i umesto da ih koristimo
kao moć koristimo ih kao sredstvo za samo-bičevanje kukavičluka koji nosimo.
d. Usmeravati nas na ličnost i ne na akcije i ideje koje postoje iza ljudi, a to
je ono što ima značaja.
6.
I na
kraju, nailazimo na poteškoće u ličnim oblastima borbe, u onome gde se omalovažava
ili se kritikuje borba za oslobođenjem životinja kao jedan hir cinika koji
imaju sve svoje problema u životu rešene i mogu da se posvete životinjama. U
ovim područjima se ponekad argumentuje da ‘oslobođenje
životinja je jedna lična opcija onih osoba kojima je stalo do životinja, ali da
je to jedna parcijalna i sekundarna borba koja treba da ostane na ličnom planu
i da ne oduzima vreme ni napor revolucionarnoj borbi’.
Oslobođenje životinja nije
jedna lična opcija pošto želi i treba da bude proširena na što više ljudi (zapravo,
informacija je jednan od najvažnijih frontova oslobođenja životinja, u kome se
koristi veliki procenat napora aktivista) da bi bila isplativa. Lična opcija je
ona koja nema efekte na druge, ali oslobođenje životinja jeste jedna borba sa
jasnim efektima na druge, i ako to ne kažete jednoj slobodnoj životinji, u
suprotnosti, jednom slonu između rešetaka zoološkog vrta ćete potvrditi.
Šta je jedna parcijalna i
sekundarna borba? Ona koja nije važna, hitna ili neophodna u odnosu na borbe
koje su prioritetnije ili goruće. Koje su? Borbe antikapitalista? I štaje to i
kako se to radi? Nije li to nagomilavanje sitnijih borbi? Kako se bori protiv
kapitalizma odjednom, na svim njegovim frontovima? Argument nevažeće
prioritetne borbe su sve druge borbe. Na primer, ako se okrenemo situaciji
robstva, gladi, ratova i raseljenih u Africi izgledaće nam kao glupost koji
traže 35 radnih sati nedeljno, jednakost između muškarca i žene ili
homoseksualaca i heteroseksualaca. Davanje značaju hitnosti, globalnosti i
efektima, najverovatnije će klimatska promena biti najhitniji problema. Bilo
koja borba koja nije protiv klimatskih promena je besmislena? Ne.
Moramo razumeti da je svako
pod uticajem onoga što ga/je okružuje, i njihovih okolnosti, pa po tom osnovu,
odlučuje o svojim prioritetima; ponekad, nije uvek od bitnosti, nego takođe do
efikasnosti, približnosti problema ili emocija. Važno je da svako od nas radi
šta može za ono u šta veruje, znajući da je jedno zrno peska u jednoj planini
blata, ali da boreći se da se ostane, ako ništa drugo, to zrno peska.
Sa druge strane, kada
govorimo o količini eksploatisanih pojedinaca i stepenu eksploatacije,
situacija ne-ljudskih životinja je ekstremno teška; hitnost se može meriti
milionima života dnevno, u jednoj nezamislivoj svakodnevnoj patnji. Potreba, u
svojoj apsolutnoj zavisnošću o nama, za dobro i za loše. Ne vidimo
sekundarnost, potrebni smo životinjama, i to odmah.
Još uvek u slučaju da se jedna
borba smatra sekundarnom u fokusu
ljudskih problema, ne gubi se više vreme na tome biti vegan već pokušati
smanjiti ulogu u eksploataciji životinja i u svakodnevnoj borbi posvetiti se i
ljudskim problemima, nije nespojivo.
S aspekta da se ne deli
napor revolucionarne borbe, ostaje nam da se zapitamo koja je to borba; nećemo
ulaziti u definisanje šta je revolucija, zato što smatramo da je praktično
nemoguće dati jednu definiciju sa kojom
bi ceo svet bio u saglasnosti; međutim, grubo rečeno možemo se pričati o njoj
kao o promeni ili radikalnoj transformaciji u odnosu na neposrednu prošlost, i
može proizići istovremeno u različitim oblastima (društvenom, ekonomskom,
kulturološkom, religijoznom, itd.).
Ipak, iako je dramatična
promena u odnosu na datu situaciju do sada, revolucionarni događaj je uvek
rezultat dugog procesa, kako individualnog tako i kolektivnog.
Na individualnom nivou
revolucionari morali su da postave vrednosti i šeme sa kojima su rasli i sa
kojima su bili okruženi. Morali su proći kroz unutrašnju borbu da bi upoznali i
odbacili, ili ako ništa drugo pokušati svakodnevno, policijca, ugnjetaču koji
je u njihovim glavama. Ustanak se odvija u svakodnevnom životu i svakodnevnim
radnjama; očigledno, da bi se napravila društvena promena te osobe se moraju
ujediniti i izgraditi međuljudske odnose borbe, ali bez lične promene nikada se
neće postići društvena revolucija.
Okrenimo, koliko je to
moguće, naše živote i lične odnose u minijaturni svet društva koje želimo. Stalna
kritika (bez da poludimo), ne samo sveta oko nas, ali i naših ideja, misli i
stavova, a i potraga za onim što zaista želimo, pretvara se u naš način života.
Moramo da otkrijemo sadašnjost i graditi budućnost, i to trebamo činiti
paralelno, rušeći zidove ugnjetavanja i stvaranjem novih oblika odnosa, među
nama, sa životinjama i planetom; ako ne pokažemo da postoje alternative koje su
održive, ljudi će ostati sa onim što imaju, a najbolji način da se to pokaže je
sa našim stavom.
Stoga, ne verujemo da stil
života treba ostati u pozadini do društvene promene koja je ‘opipljiva’ restrukturacija
društvenih institucija. Međutim, kada smo objasnili zašto smatramo važnim stil
života osoba, ne smatramo da će lična promena dovesti do revolucije onog dana
kada se bude praktikovala u većem obimu ne radeći ništa drugo. Ovo zahteva
borbu i aktivizam zajedno, i biti aktivista je mnogo više nego igrati jednu
ulogu, pogotovo ako se ova uloga uzima na nečujan način (kad se već može
iskoristiti kao način da se opiše situacija životinja).
Ono što nam je ostalo reći
je da sav taj svakodnevni trud o kome pričamo mora biti unutar naših mogućnosti
i kapaciteta; kada tražimo previše od nas samih davimo se, i kada tražimo
previše od drugih, mogu da se distanciraju od nas da ne bi morali da ulažu
prekomeran napor, mogu izgoreti ili se mogu osetiti bespotrebnim i nesigurnim
ako ne postignu ono što im tražimo.
Sa ovom poslednjom refleksijom želimo da ohrabrimo one
koji se brinu zbog situacije ostalih životinja da se bore za njih, bez
kompleksa, posebno bez kompleksa u odnosu na njihove drugove koji su uključeni
u drugim borbama; neka ulože napor i neka se osete ponosnim, zato što životinje
zaslužuju da makar pokušamo.
SKUPŠTINA ANTISPECISTA,
MADRID, JESEN 2010
Prevod: JLM
Posvećeno Aleksandru koga ću tek upoznati!
