Мадрид, 09. фебруар 2007.

Заправо све ово пишем у јулу, али како сам била превише окупирана неким другим стварима и емоцијама нисам била никако спремна нити жељна писања.

Датум који је исписан горе је онај датум када сам и посетила овај музеј или сва она места која ћете видети у следећим писанијама (са наравно другим датумима).

У музеју се налази стална поставка разних и многобројних оригиналних фигурица, оруђа, оружја, одеће, обуће, тотема, типија, кануа, накита итд., из свих крајева јужног, централног и северног „црвеног“ континента. Искрено, све је то један велики лоповлук и мислим да поставка треба да буде привремена и све да се врати коме припада. Али пошто живимо у свету лопова, мафије и похлепе, вероватно ће свет ставити супер-лепак на сва уста која желе да говоре. Да ли смо се већ помирили са тим да велика супер-сила и ратна машинерија одузима оно што им се прохте и згрће паре на туђој муци? Ја нисам! И, надам се, да ћу једног дана покренути праве људе и да ће наша „сила“ бити најслађа и најразумнија свим хуманистима овог света.

До тада, ја нећу чекати, већ ћу се бацити на посао и пропагирати мир и правду. Још увек, не могу мирно да спавам.

„Преко зиме, Тарахумари живе наги у планинама које су непроходне од снега, пркосећи свим медицинским теоријама. Комунизам постоји међу њима у облику спонтаног осећаја солидарности. Може се чинити невероватним, али Тарахума Индијанци живе као да су већ одавно мртви. Они не виде стварност и црпу магичну снагу из презира који имају према цивилизацији. Неки пут оду до града, гоњени непознатом жељом за покретом, да виде, како они кажу, како је то тамо са онима који су погрешни. За њих, живети у граду значи бити погрешан. Antonin Artaud >The Peyote Dance< (Rasa izgubljenih ljudi)“ Из књиге Милана Оклопџића: „Метро“

05.07.07.